UNIŠTENJE ŽIVOTA
Šta je suicid, samoubistvo i zašto dolazi do suicida, koji faktori dovode do njega? Koje bolesti i stanja mogu da dovedu čoveka do samoubistva?
Suicid ili samoubistvo je svesno i namerno, aktivno ili pasivno uništenje vlastitog života. Počinilac mora biti svestan da će nakon ovog čina nastupiti posledica (smrt). Samoubistvo se definiše i kao usamljeničko i očajničko rešenje za jednu osobu u situaciji trpljenja, kada osobi izgleda da nema drugu alternativu.
Pokušaj samoubistva je svaki čin kod koga je postojala svesnost i namera uništenja vlastitog života, ali zbog lošeg izbora načina i sredstva nije nastupila smrt iako je počinilac to želeo. Inscenirani pokušaj samoubistva je čin u kome počinilac simulira pokušaj samoubistva, ali ne želi da umre. Ako se smrt u tom činu desi ona je posledica nesretnog slučaja.
Statistički podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuje da oko 0,9 procenata svih uzroka smrti su posledica suicida. Podatak Svetske zdravstvene organizacije da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, ili da svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, ide u prilog pandemije problema samoubistava u svetu.
U Evropi, godišnje, samoubistvo izvrši oko 30.000 ljudi. Udeo samoubistava mlade i srednje generacije (od 15-44 godine starosti) povećan za 15% u odnosu na period od pre pedeset godina. Ono što zabrinjava je sve veći broj samoubistava ili pokušaja samoubistva kod dece adolescenata.
Pretpostavlja se da je porast samoubistava među mladima uzrasta od 15 do 24 godine u svetu posledica porasta duševnih bolesti, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i alkohola, poremećenih odnosa u porodici.
Srbija sa stopom od 18.8 na 100.000 stanovnika spada u red zemalja sa srednjim rizikom samoubistava. Porast stope samoubistava od 25%, uočen je u Srbiji u periodu od 1990. do 2000. a verovatno je bila rezultat kriznih, ratnih godina i lošeg socijalno-ekonomskog stanja u kome se nalazila Srbija.
U 1992.godini je broj samoubistava u Srbiji došao do istorijskog maksimuma (1638 samoubistava). Najveći broj izvršen je vešanjem, zatim puškom, utopljenjem, nožem i trovanjem. Vojvodina ima, u proseku, oko 2 do 3 puta veću stopu samoubistava od centralne Srbije. Najniže stope samoubistava u Srbiji evidentirana je u opštinama Bujanovac i Preševo, sa većinskim albanskim stanovništvom i sandžačkim opštinama sa stanovništvom islamske veroispovesti.
Mađarsko stanovništvo ima najvišu stopu samoubistva, potom bugarsko. Najviša stopa samoubistava je kod stanovništva bez škole ili sa nedovršenom osnovnom školom, dok je najniža kod stanovnika sa višom ili visokom školom. Proleće i mesec maj u psihijatrijskom kalendaru označeni su sa povećanim brojem samoubistava.
Pretpostavlja se da je povećana stopa samoubistava među najstarijim stanovništvom u Srbiji povezana je sa čestom pojavom teških somatskih bolesti (npr. malignim bolestima), sa nedostatkom podrške i gubitkom aktivne uloge u zajednici
Faktori koji dovode do suicidnog čina:
Genetske predispozicije
Skoro 25-30 % samoubica imaju suicidalni hereditet (suicid u porodici) zbog čega je prisutno verovanje da je sklonost ka samoubistvu nasledna. No istraživanja ne mogu potvrditi nasleđivanje gena za samoubistvo. Zato je neprihvatljiva pretpostavka o tzv. urođenim samoubicama, jer za njihovo postojanje nema naučnih dokaza. Češća samoubistva u porodicama gde već postoji suicid se objašnjavaju prihvatanje modela samoubistva kao načina rešavanja emocionalnih problema.
Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja
U shvatanjima klasične psihijatrije dominira sud da samoubistvu pribegavaju mentalno obolele osobe.Kasnije psihijatrijske studije su dokazale da nisu sve osobe koje pokazuju mentalne poremećaje i suicidalne. Istraživanja su pokazala da je 94% osoba koje su izvršile samoubistvo bolovalo od depresije, stresnog, psihosomatskog poremećaja ili poremećaja ponašanja. Dakle samoubistvu češće pribegavaju duševni bolesnici ali ono nije retko ni među tzv. normalnim ljudima.
Individualni faktori
Prethodno suicidalno ponašanje kao i izloženost stresnim životnim događajima (gubitak člana porodice, prijatelja, prekid emotivne veze, gubitak posla), koji dovode do psihičkih i emocionalnih problema, povećavaju rizik od suicida.
Bolesti zavisnosti
Bolesti zavisnosti i samoubistvo su tesno povezani. Životna kriza, udružena sa alkoholizmom, ili zavisnošću od neke druge psihoaktivne supstance, predstavlja faktor rizika za samoubistvo. Nalazi eksperimentalnih studija dokazuju da da je alkoholna intoksikacija važan induktor u suicidnom činu (30% suicidenta su bili u alkoholisanom stanju).
Između 40% i 50% alkoholičara izvrši samoubistvo. Od ukupnog broja samoubica 20 % su alkoholičari. Takođe, osobe prepuštene hroničnoj zloupotrebi psihoaktivnih supstanci izložene su oštećenjima organizma i zato bolesti zavisnosti predstavljaju pasivno i hronično samoubistvo.
Hronične bolesti
Tumori, AIDS, hronične ili neizlečive telesne bolesti, naročito ako su udružene sa nepodnošljivim bolom i patnjom su faktor suicidalnog rizika.
Porodični faktori
Raspad porodice, razvod ili separacija može stvoriti kod članova porodice osećanje ranjivosti i povećati rizik od depresije i suicidalnog ponašanja. Porodični konflikti, bračna nesloga, nasilje u porodici, seksualno, fizičko, emocionalno zlostavljanje i zanemarivanje deteta takođe može biti od uticaja na suicidalno ponašanja.
Socijalni faktori
Loš socijalno-ekonomski položaj, otuđenost čoveka u društvu, migrantska populacija, napuštanje školovanja, nezaposlenost, socijalna izolacija, nerazvijene ruralne i urbane lokalne (regionalne) zajednice, zlostavljanja na poslu.
Presuicidalni sindrom
Presuicidalni sindrom predstavlja specifično duševno stanje, skup promena u svesti, emocijama i ponašanju osobe pre čina samoubistva. Dobar poznavalac ljudke duše na osnovu prisustva tih znakova može predvideti rizik da će ta osoba izvršiti samoubistvo.
Stanje svesti samoubilačkih osoba
Ambivalencija
- Kod većine ljudi sklonih samoubistvu pomešana su osećanja o izvršavanju samoubistva.U glavi samoubice vode rat želja za životom i želja da se umre. Kod suicidalne osobe prisutna je neodložna potreba da se pobegne od životne patnje i skrivena želja da se živi. Mnoge samoubice ne žele da umru - one su samo nesrećne i žele da trenutni bol i njihove patnja nestane.
Rigidnost
- Kada su osobe u samoubilačkom raspoloženju njihovo razmišljanje, osećanja i akcije su suženi, stalno razmišljaju o samoubistvo i ne mogu da sagledaju i smisle druge načine rešavanja životnih problema.
Promene ličnosti i ponašanja koja se lako mogu prepoznati
Promene ličnosti
Osobe osećaju samomržnju i procenjuje sebe kao zlo ljudsko biće koje zaslužuje da bude uništeno. Samomržnja može da se manifestuje u neumoljivim zahtevima prema sebi, nemilosrdnim samooptuživanjima, samopreziru, bezvoljni su, ponekad uznemireni i hiperaktivni.
Manifestuju povećanu uznemirenost, izlive besa ili niske tolerancije na frustraciju. Naglo menjaju raspoloženje. Plaše se gubitka kontrole, da će „poludeti“, da će povrediti sebe ili druge. Opterećene su osećanjem krivice, stida. Nemaju nade za budućnost - „nikad mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati. Gubitak koncentracije za posao, školu, redovne obaveze.
Promene ponašanja
Postaju nezainteresovani za sopstveni izgled i okolinu.Udaljavaju se od prijatelja i porodice. Gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, i druge aktivnosti u kojima su ranije uživali. Mnogo brinu o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj). Učestvuju u krivičnoj istrazi, odlaze u zatvor ili izlaze iz zatvora. Ponašaju se riskantno, na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, upravljaju vozilom pod dejstvom alkohola, droge, sedativa).
Upražnjavaju opasna zanimanja ili ulaze u opasna situacije na bi li „iazazvale“ smrt. Sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju vredne lične stvari, pišu testamente. Manifestuju promene u spavanju, preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano ujutro, imaju noćne more. Povećano upotrebljavaju lekove, alkohol ili drogu. Menjaju navike u ishrani, nemaju apetit , gube na težini, ili previše jedu i goje se.
Ako se suicidna kriza dogodi uz osobu koja je spremna da sasluša i pomogne, samoubistvo se može sprečiti. Pružanjem podrške i pomoći u trenutku beznađa ne razrešava se konflikt ali osoba dobija mogućnost da ga sagleda na drugačiji način. Osobi treba pomoći da shvati da svi problemi imaju rešenje, da njen osećaj patnje neće večno trajati i da samoubistvo nije rešenje njenog problema.
Činjenica da svi životni problemi imaju alternativno rešenje, koje se u tom trenutku ne sagledava. Već za nekoliko dana stvari mogu izgledati sasvim drugačije.Svaki osećaj patnje i bola je prolazan.
Samoubistvo je atak na sopstveni život a on je svetinja i najveća vrednost. Čovek živi jedini svoj život, koji je sticajem raznih okolnosti dospeo u krizu zbog aktuelnih životnih problema. Samoubistvo je čin očajanja, koje pomračuje svest čoveka o životu.
Ono nije hrabrost već kukavičluk, bekstvo sa bojnog polja života. Iako samoubistvo izgleda kao duboko lični čin, samoubica uništavajući svoj život, dovodi u pitanje temeljnu vrednost društva - ljudski život, što ovu pojavu čini društvenom devijacijom i sociomedicinskim problemom.
Milan Popović